Nedelja u podne

Svake nedelje u podne
zenska celjad napusta domove.
Ti menjas jazbine svakoga Bozjeg dana,
oblacis nove odore
balavcima osmeh navlacis.
Trubacima cu ugurati sitninu
direktno u grla,
dabogda se zadavili,
i zbog tebe nek veselja nestanu zauvek,
pokraj betonskih zgrada
gde odzvanjaju histericni osmesi
u seljackom kolu.

Dva pitanja i poklon za nju

Zasto je iza tvoje zgrade muk,
koji povremeno bude razbijen vriskom orgazma?
Sapuce starac sa par jabuka,
zapomazu za ugrizom.
Uzmi britvu iseci mi obraze
krvavo me nasmej.

Obično jutro

Izgubila si se na ratarskom polju,
suzama iskopala raku,
posejala strah i nadu,
trag ljubavi sakrila pod rosu.
Negde oko sest, pola sedam,
boje se stapaju kod Goča.
Kraljevo,
odaje te stari most!

Pesma za navečer

Šupljine struje.

Curelo je dugo kroz sedam otvora.
Prozori sa spuštenim roletnama,
ne daju poljima da osete maglu
ili komadu svemira,
da obasja lice.

Pukotine zjape.

Ne želim

Ne želim da pobacam delove slika,
ne želim da spržim secanja.
Želim da ih posolim,
pojedem
da struje kroz mene.
Ubrzan rad srca zauvek.
Moći ću da se hvalim,
kako te imam u sebi.
Nastupa vreme prave jebacine.

Prag izdržljivosti

Čuo sam kako cvili pas.
Juče sam čuo pas cvili,
ispred moje kuce.
Cvileo je pas na pragu.
Prag je plakao,
samo sam gledao.

Eho

U oku ritam ludila, Histerično lomim keramiku, zvuk će ukazati na detinjstvo.. Zariću ruke u kosu, čupaću, vristaću, pojačaću bas, vrištaću još jače... Na koži tragovi borbe bikova, ugrizi bliskih ljudi. Bukovskim izvršavam ubistvo, zavladaće tišina. Želim da zapamtim poslednji stih.

Papirna tastatura

Stihovi, odzvanjaju mracnom sobom, sudarajuci se osmesima i macijim pogledima. Ujutru im poklonim slobodu, neka lete u beli svet. Ne zaboravite, vremena su teska. Ako vas ljudi ne budu razumeli, vratite se domu. Obecavam, zivecemo srecno do kraja zivota.

Kosidba

Ne volim polja sasušena, tada je zelena prostirka, estetska greška. Sitnice mirišu na znojavi šamar. Zlata nema, seno, ostaje samo. Sreća je ubod igle dok na slepo traziš.

Vinjak

Odlazim na most, neka ga nazovu Vinjak. Zeleo sam da ispraznim zeludac, zvuk skripe zupcanika, prekinu me, bicikl i starac u papucama. Ipak, nisam skocio , provincija je isuvise mala za velika dela.

Dokle će padati kiša!?

Ne plaši me vatreni pogled stabala, ni zvuk podrhtavanja tla, već tvoja rec sa suzom. Čujte! To me plaši.. Ljubićete joj stope. Ići ćeš ka severu, znam ja to Marina. Draža si od kišnice u žedji.

Da li se zbog žene piše?

Umrlico ne bledi! Ruka prosjaka je ispružena, tu gde pas živi. Crkveno zvono je Njegova himna. Hrabrosti smeha nemaš u setnim danima. Dokle će padati kiša!?